Навршило се 30 година од једног од најстрашнијих злочина почињених у посљедњем рату, када су на Никољдан у Горњој Јошаници код Фоче, припадници Армије РБиХ, поубијали и масакрирали 56 невиних српских жртава, а породице су данас још једном затражиле правду за жртве Јошанице и процесуирање одговорних.
Преживјели свједоци, родбина настрадалих и пријатељи, умјесто на крсној слави, данас су на гробљима. Прислужили су свијеће и положили цвијеће невино умореним, и још једном затражили правду за жртве Јошанице и процесуирање одговорних.
Добро организоване и унапријед припремљене, наоружане бројне муслиманске снаге ушле су 19. децембра 1992. године из правца Горажда у залеђе српских положаја и, палећи све пред собом, на кућном прагу док су се спремали да сломе славски колач, масакрирале српске жене, старце и ђецу.
Десетак заселака Горње Јошанице у општини Фоча, избрисано је са географске карте, цјелокупно цивилно становништво је уништено, а сва материјална имовина опљачкана и спаљена. У тренутку напада на Јошаницу у њој није било формација Војске Републике Српске. Слабо наоружани и бројчано инфериорни мјештани, нису имали могућност одбране села.
На нејач је ударило више од 300 војника, настављајући устаљену праксу напада на српска села у ширем рејону Подриња у дане великих хришћанских празника. Убијали су редом, најмање метком. Kлали су, масакрирали, палили, свирепо и звјерски.
Међу убијеним је била 21 жена, као и троје дјеце млађе од 11 година. Најмлађа је била двогодишња Данка Тановић, а убијени су и седмогодишњи Дражен и његова десетогодишња сестра Драгана. Најстарија жртва у овом покољу, био је деведесетогодишњи Раде Пљеваљчић.
Убијено је 16 Вишњића, девет чланова фамилије Kулић, по пет у фамилијама Грујичић и Благојевић, затим четворо Давидовића, по троје Јегдића, Пљеваљчића и Стојановића, двоје Мићевића и Ивановића, те по један члан из породица Шкипина, Стевановић, Јагодић и Тановић.
У свом рушилачком походу муслимани су Фочаку Славку Ђорђевићу, заклали сестру Јелу и мужа јој Вукадина Вишњића. Славко од тада сваки Никољдан проводи у сузама.
„Много је тешко, након три деценије тек су почели да хапсе починиоце. Муслимани су знали да 90 одсто мјештана Јошанице слави славу, да ће бити на окупу и тако су се договорили на Садби дан прије, да опколе и нападну. Добили су знак са Гумништа у пет сати ујутро на Никољдан и клренули у масакр. Сјекли су људима уши, лице, руке, све…
Kао медицинар примио сам све убијене у мртвачници у фочанској болници. Моју сестру су са десне стране врата заклали, прије тога јој кроз трбух забили нож, а зета су свезали жицом, разбили му лобању, шаке, а онда су га сјекли од стопала до појаса, цијелог га раскаишали. Kада сам малој Данки подигао главу у мртвачници, у рукама ми је остао комад мозга“, присјећа се Ђорђевић језивих страхота о којима посједује читаву фото-документацију.
Уз Ђорђевића на гробљу и овог Никољдана, сестрић му Боро Вилотић. У Јошаници је изгубио бројну родбину. Правду чека и вјерује у њу, али не и у Суд БиХ.
„Не могу да схватим да неко може да убије дијете од двије године. Kакав је то човјек, како може да спава? Овдје је сваке године све мање људи, свједоци умиру, родбине је све мање, а најтужније је када прођете кроз Јошаницу, тамо нема више никога. Kолико би то данас омладине било да нису горе побијени. Вјерујем у правду, ваљда ће једног дана доћи и за Јошаницу, али ко нам суди и не треба да чуди што је тако“, рекао је Вилотић.
Преживјелих Грујичића да говоре о Јошаници од Никољдана до Никољдана све је мање. Анђелко Грујичић, који је у бруталном јошаничком покољу изгубио оца, мајку и брата, а у ратној засједи сина јединца Небојшу, није дочекао истину и правду. Није ни његова супруга Славојка. На гробљу је данас Анђелков брат Владимир, који је на Никољдан рањен у засједи. Братића није могао да спаси. Ожиљци су зарасли, али ране на души никада неће.
„Чекам тридесет година да се докаже истина. Ухапшено је недавно шест осумњичених, мислим да ће их бити и више. Бар да одговарају за невино страдале“, нада се Грујичић.
Шесторица некадашњих команданата и припадника Армије БиХ ухапшени су 13. децембра на подручју Сарајева и Горажда, због сумње да су починили ратни злочин у Јошаници у децембру 1992. године. Они су осумњичени да су као команданти и припадници Вишеградске бригаде Армије БиХ, учествовали у нападу на село и чињењу злочина над становништвом.
На градском гробљу Божовац, свијеће за невино страдале Јошаничане прислужили су и представници општине Фоча, те организација проистеклих из Одбрамбено-отаџбинског рата.
У Горњој Јошаници овог Никољдана, као и протеклих тридесет година, свијећа не гори. Славска је угашена 1992.године, када је угашено и 56 невиних српских живота.
