Директорка Канцеларије за међународну сарадњу Републике Српске Ана Тришић Бабић рекла је за РТРС да је филм Лордана Зафрановића „Златни рез 42 – Дјеца Козаре“ споменик, бесмртно дјело које свједочи о универзалној теми зла које се у циклусима јавља у цијелом свијету и које морамо знати да препознамо.
„Ово је филм који није само за гледање, већ за разумијевање. Он је бесмртан. О њему не треба коментарисати да ли је добар, ко је глумио, ко није глумио, ко је кога напао, јесу ли се глумци поклонили, ко бојкотује филм…“, рекла је Тришић Бабић уочи вечерашње премијере филма у Београду, а сутрашње у Бањалуци.
Она је истакла да су Зафрановић и његов филм врло специфични и да он не снима филмове да би их људи само гледали, него да би их разумјели.
„Морамо почети разумјети и унапријед видјети да се неко зло спрема. То је филм о злу које се десило у простору, људима, у људским душама и исто тако како о томе како се одупријети и то преживјети. Наш крај, посебно поткозарска села су 1942. прошла кроз то и то више нису приче, то су историјске чињенице да на тим просторима није могао да се нађе мушки становник, јер су сви били одведени у логоре, побијени ако су били дјеца“, рекла је Тришић Бабић.
Она је нагласила да је историја народа на овом подручју јако тужна, јер се, каже, испоставља да се скоро свака генерација суочава са злом и страдањем.
„И увијек смо изненађени када се то зло деси. Времена у којима данас живимо подсјећа помало поново да се то зло поново јавља у неким људима. Зло нема националност, нема ту одредница, али је нама овдје свјеже у сјећању да, нажалост, када год се то зло јави, највише страда српски народ“, рекла је Тришић Бабић.
Она је навела да је Лордан Зафрановић свјетско име кинематографије, те да као што Шпанци имају Педра Алмодовара, тако овај регион има Зафрановића.
„Ми смо јако поносни што, осим Емира Кустурице, имамо и њега. Ово је филм који је Зафрановић још 1986. желио да сними, желио је да сними филм о злу, о страдању народа на овим просторима. Тад, 1986. године, када се зачела идеја о снимању филма о страдању у поткозарским селима у концентрационим логорима, нико није очекивао да ће се десити `92. То је оно што је копча, дакле, оно што се `42. године десило на овим просторима. Били смо на прагу да нам се то врло слично деси 1992. године“, рекла је Тришић Бабић
