Насловна Најновије Ћосић: Наша дјеца морају да знају да овдје имају дубоке коријене!

Ћосић: Наша дјеца морају да знају да овдје имају дубоке коријене!

245
0

“Сви озбиљни народи свјесни свог националног идентитета и државотворности, заставу виде као персонификацију свог националног осјећаја и поноса“, рекао је градоначелник Љубиша Ћосић у интервјуу за Радио Источно Сарајево, поводом обиљежавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе.

“Последњих дана имали смо прилику да видимо радост српског народа, који се успјесима српских спортиста радовао под заставом Србије, која је идентична застави Републике Српске, с’ тим што застава Србије има и грб Немањића. Српски народ има дугу и болну историју. Ако причамо о опстанку и наставку бивствовања српског народа на овим просторима, мислим да је и овај празник прилика да укажемо на чињеницу да нам је потребно вријеме, другачије него што је било претходно. Када говоримо о страдању Срба, ово наше вријеме је препуно страдања, али и добрих људи који су пронијели славу српског народа и терет стварања и напретка српских држава. Када је у питању заокруживање државности и изградње државе, заиста смо страдални народ. 

У времену тих око 200 година српске државе и нешто мањем периоду српске босанске државе, ипак можемо рећи да су период под Турцима, борба за ослобођење од аустроугарске окупације, Балкански ратови, 1. и 2. Свјетски рат, те последњи одбрамбено-отаџбински рат, узели озбиљан данак у крви и људским животима у српском народу. Управо на овај дан треба рећи и то, да су се Срби увијек борили за слободу српског, али и осталих народа на овим просторима. Знамо да је Срба највише било у партизанском покрету, те у отаџбинској војсци бивше Југославије, а заједничка одредница било је ослобађање од било каквог страног утицаја. У свим тим борбама Срби су далеко највише страдали, док су се други народи увијек некако провлачили, приклањајући се побједницима. Они који нас не воле и који немају властиту историју, кажу да живимо у прошлости и да смо митомани. Ми смо један од ријетких поносних народа, који на овај начин може причати о својој историји. И што је најбитније, Срби као један мали, а истовремено и највећи народ на Балкану, никада нису имали освајачке тежње и нису ишли даље. То је можда и највећа вриједност наше “тробојке“, наше заставе под којом смо се рађали, стасавали и умирали на овим просторима. Данас се под истом тробојком радујемо побједама наших спортсиста, али никада нисмо имали проблем да се радујемо и успјесима наших комшија. У Републици Српској и данас имамо више несрба који слободно и комотно живе на својим имањима и свакако требају ту да живе, него што је то случај са Србима у Федерацији БиХ. Осим изузетака који су се на неки начин приклонили тамошњој политици, имамо ситуацију да Срби у појединим кантонима, уопште нису конститутивни народ. О томе требамо причати свакодневно, а не само на овај дан.

Народ у овој земљи која се зове БиХ, преоптерећен је политиком, али људи требају да буду свјесни, да се док траје наша борба за властити идентитет и државност, морамо борити политичким путем. У модерним европским државама, које су заокружиле своју државност, политика је присутна у знатно мањој мјери. 

Оног момента кад смо имали прилику, управо те 1918.године, да у потпуности  ријешимо и заокружимо питање државотворног идентитета и стварање јединственог српског простора, без угрожавања других народа, тада смо (то је моје лично мишљење) направили грешку са прављењем Краљевине СХС, јер смо и тада као народ били довољно широки и прихватили Словенце и Хрвате. Тада није било проблема са Муслиманима, који су се у том времену углавном изјашњавали као Срби или Хрвати исламске вјероисповјести. 

Моје скромно мишљење је да је рјешавање питања државотворности Хрвата и Словенаца, требало препустити другим народима, с’ којима су је дотад градили. Словенци никада нису имали властиту државу, него су своју државност градили у оквиру аустроугарске, док се Хрватска бановина градила у оквиру Угарске бановине. Срби су своју државност на просторима данашње БиХ и Србије, градили кроз револуционарно дјеловање под агресивном отоманском и другим империјама. Ми смо имали жељу за стварањем властите државе, али нам никада није било дозвољено да до заокружимо наш национални идентитет, па смо дошли у ситуацију да имамо двије заставе, једну Републике Српске и другу Србије. Да не задирем у Црну Гору, која је као кнежевина у једном периоду имала своју државност, иако су је доминантно насељавали Срби и сматрана је српском државом. Према томе наша будућност припада интеграцијама као што је ЕУ, па ћемо након уласка Србије и БиХ са дијелом који се зове Република Српска, тада кроз ту “наддржаву“ (ако је можемо тако звати), сматрати да смо на неки начин ријешили питање државотворног и националног идентитета, кроз облик таквог државног уређења. 

Ипак, бојим се да ово што данас имамо као БиХ, неће профункционисати, све док они са којима је дијелимо, а дијелимо је јер је то и наша земља, не признају ово о чему говорим. Ако Срби имају једну амбицију, а то је да имају један национални државотворни идентитет, они који су ту поред нас, не могу тражити да напустимо подручје на којем живимо вијековима. Често слушам наше комшије Бошњаке, који кажу да “то земље што имамо на опанцима, понесемо са собом и ништа друго“!? Није овдје ствар земље на опанцима, јер је то земља по којој газимо вијековима и по којој су газили наши преци. И нећемо је напустити, никада! Али са друге стране,треба разумјети и њих. Они желе да имају своју државу, међутим то су неки процеси, који се у скорије вријеме неће завршити. 

Ја се искрено надам, да ће без обзира на сва наша неслагања, ти процеси бити праћени  схватањем да живимо у једној сложеној држави, у којој морамо признати и ми друге и они нас! Можда ће неке друге генерације у односу на нас, након бољег економског живота на овим просторима (јер не треба никада заборавити економски аспект живљења), завршити тај процес на задовољавајући и свима прихватљив начин. 

Према томе искористимо овај, али и сваки други дан, да ми који смо носиоци јавних функција, омогућимо да нашем народу буде боље. На тај начин ћемо из године у годину, лакше и боље прослављати овај празник и надати се да ће нас бити више, јер сигурно би нас било више, да није било толико страдања у прошлости. У 1. Свјетском рату имали смо ситуацију, да је трећина становништва Србије изгубљена, а да је страдала половина тадашњег радно способног становништва.  

Не бих желио да наши људи схвате ово као клише, који политичари понављају. Ово је нешто што радимо због будућих генерација. Наши људи који су изгубили чланове породице или су дали дијелове тијела у периоду од 1992. до 1995. године, свјесни су шта су дали за овај град, за Републику Српску и за свој народ на крају крајева. Људи који су у то вријеме вршили јавне функције, такође су свјесни идеја које су заступали. То је била прича, око које је народ био окупљен у потпуности. Ништа не може успјети без народа из кога израсту војници, војсковође, интелектуалци, руководиоци, државници, политичари…и то треба поштовати. Да није било народа и масе људи који су кренули за том идејом, она не би ни била реализована. Истовремено, да није било предводника који су искорачили пред народ, који им је повјеровао, то се не би ни десило. 

Све то је условљено бивствовањем и живљењем народа на овим просторима. Нису то били људи који су након неких 50-ак година, рекли ‘ајмо ми то направити. То су били људи који су одлучили да сачувају своје просторе, првенствено Републику Српску, да створе град Српско Сарајево, односно Источно Сарајево потом, да би смо данас били гдје јесмо. Због генерација које долазе и због дјеце која се овдје рађају, ми данас морамо то да истичемо и да се за то боримо. 

И да не заборавим, на Светог Петра сарајевског не може бити клише, кад кажемо да су се људи у марту 1993.године, окупили негдје у Вогошћи и рекли да треба формирати заједницу српских општина, која ће се звати Сарајево Републике Српске, у вријеме непосредне ратне опасности. Без обзира на ратна дешавања, цивилни живот се морао организовати. Не може бити клише, ако кажемо да је прва слава града Св.Петар сарајевски, прослављен ратне 1993.године и да ево сада славимо 30. по реду. 

И не може бити заборављен период, практично од децембра 1995.године до марта 1996. године, када људи као прво нису ни били свјесни да ће морати да напусте простор Сарајева. И данас су присутне одређене дилеме око тога, али Срби су једноставно морали да напусте савој град, јер се нису осјећали безбједно, а знали су колико су већ страдали и очекивали су ново страдање. Људи су били у страху и нису могли остати. 

Ја имам летке које чувам, а у којима тзв. Армија БиХ, позива све Србе који нису “окрвавили руке“, да остану на Грбавици. Шта су били криви Срби, који су бранили подручје на коме су живјели вијековима? Погледајте данас та подручја која су одбрањена, Илиџу, Вогошћу, Илијаш, Хаџиће, Грбавицу, Ново Сарајево…то су простори на којима су Срби били већина по последњем пријератном попису. Вођени логиком, на те просторе су се у рату повукли Срби из осталих дијелова града, да би се склонили код својих, гдје су били већина и тако постали доминантна већина. Те просторе смо одбранили. Да ли је неком од нас некада пало напамет да идемо на Башчаршију? Није! Ми смо знали да смо на том простору мањина. Знали смо и да смо у одређеним дијеловима општине Центар – мањина, као и у дијеловима Новог Града и Новог Сарајева. Срби ту нису ни покушали да направе своје језгро. Погледајте Пофалиће! Срби су били већина у Горњим Пофалићима. Страдали су због тога што су били у окружењу, у коме нису могли опстати. Ти људи су побијени или протјерани од стране дојучерашњих комшија. И кад 28 година након рата, слушам наше комшије који причају искривљене приче, не могу а да не реагујем. Не могу због људи који су дали животе, да одбране своја огњишта. Морамо бити свјесни тих жртава! Не можемо живјети оковани тиме и само том причом, али не смијемо их заборавити због будућих генерација! Неки су заборавили 1.и 2. Свјетски рат и повјеровали у неке идеје и ако се деси још једна прича која подразумијева егзодус српског народа (а сигурно се неће десити), онда наше дјеце и нашег народа на овим просторима више неће бити. Бићемо трајно елиминисани са овог простора, на коме смо присутни од 10., 11. и 12.вијека. 

Имамо евидентан доказ властелинске породице Павловић на овом простору. Грб Павловића налази се на грбу града и грбу општине Пале. Имамо трагове породице Павловић и на Павловцу, односно дијеловима општине Источно Ново Сарајево, Источне Илиџе и паљанске Градине. То каже историја и то је факат! Од тада па до данас, Срби живе на овим просторима. На простору данашње болнице “Србија“, прије стотину година био је базен. Значи већ 100 година имамо болничко лијечење на овом простору и јасан је период живљења људи овдје. Наравно у мањем броју него данас, јер је и тада било одређених демографских кретања. Међутим, сигурно је да то постоји и да то морамо сачувати од заборава. Генерације наше дјеце, морају да знају да овдје имају дубоке коријене, на земљи коју требају да граде и развијају. Треба вјеровати да ће и наша дјеца бити национално освијештена, али у позитивном смислу. Не треба нам национална освијештеност, која ће на било који начин донијети националну нетрпељивост и неподношење било кога другог! То нам не треба! Треба нам уважавање и поштовање другог и различитог, а првенствено уважавање оног што смо ми сами, српски народ на овом простору!“, рекао је градоначелник Љубиша Ћосић у разговору за РТВИС. 

 

 

 

ИЗВОРРТВИС
Претходни текстОдобрен „IPA“ пројекат прекограничне сарадње
Сљедећи текстУниверзитет у Источном Сарајеву обиљежио 31 годину постојања и успјешног рада (Видео)