Вајар и сликар Милутин Ранковић из Лајковца на сликарском саборовању на Хан Пијеску урадио је поводом Видовдана скулптуру косовског витеза од распуклог јасена, што симболизује распукло српско царство у тренутку Косовског боја који се догодио на овај велики празник.
Ранковић, вајар и свештени иконописац и дрворезбар Српске православне цркве, ову мању скулптуру урадио је тако што је на једној половини остало природно дрво, на другој је лик витеза, а насликао је и двије слике.
Он је са 13 умјетника учествовао на Трећем међународном ликовном саборовању „Поглед“ на Хан Пијеску, одакле је понио са собом предиван осјећај љепоте планинског краја коме ће се, како истиче, радо враћати.
Ранковић за Срну каже да је дошао на позив организатора манифестације ове године први пут и представио се као мултимедијални умјетник на веома симболичном називу манифестације „Видовдан – нит која нас веже“.
„Ово ликовно саборовање има изузетан уметнички квалитет, али и посебну тему ове године уочи великог празника Видовдана, историјски важног за наш народ, празника који је остао у дубокој традицији од прахришћанских времена“, истакао је Ранковић.
Он је изразио наду да ће неком другом приликом, уколико домаћин обезбиједи велики храст висине два до три метра, оставити монументалнију скулптуру у Хан Пијеску који, како каже, по природним љепотама заслужује далеко већу пажњу умјетника.
Овај умјетник из Лајковца је организатору јуче завршеног саборовања оставио и двије слике „Милоша Обилића“ и „Витеза“, те портрет карактеристичног Шумадинца поклоњеног ресторану „Поглед“ на Хан Погледу, гдје су умјетници боравили.
Ранковић је као члан књижевника Србије и публициста, који између осталог његује љубав према народним бесједама и здравицама, у храму Светог Пантелејмона на Хан Пијеску говорио је своје ауторске здравице са старим архаичним изразима који су у употреби од Романије до Западне Србије.
„Заправо говориле су се, а ја их негујем, пишем и не дам да се забораве“, поручио је овај свестрани умјетник.
Имао је, признаје, и личну жељу да дође у овај крај, који му је посебно интересантан јер су његови преци прије неколико вјекова кренули из села Косорићи из Црне Горе и стигли на просторе у близини садашњег Хан Пијеска.
„Двадесетак сродних породица, међу којима и моја, прешла је Колубару под другим презименом и остала да живи овде у Лајковцу. Желео сам да прођем свим тим путевима којим су и моји преци пролазили и живели и где практично имам рођаке, а да се не познајемо“, навео је Ранковић.
Он истиче да то показује да су Срби исти народ са обје страхе Дрине, да им је култура и приступ према њој истовјетан, као и обичаји и традиција, те да и у савременој умјетности могу да оставе значајан траг на ширим просторима.
Долазак на Хан Пијесак отворио је Ранковићу, као директору Културног центра „Хаџи Рувим“ у Лајковцу, нове путеве сарадње са крајем за који га вежу дубоки коријени, па је са Центром за омладину и спорт „Поглед“ на Хан Пијеску договорио даљу сарадњу.
Ранковића посебно радује посјета учесника ликовног саборовања Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице и Старој цркви Светих Арханђела Михаила и Гаврила у Сарајеву.
„Сваки пут на мене посебан утисак остави храм Светих Арханђела, са ризницом старих икона које су на специфичан начин окиване, које поред духовних имају и изузетну уметничку вредност, као и Музеј при овој цркви на Башчаршији“, изјавио је Ранковић.
Сликар и наивни вајар Милутин Ранковић је добитник низа награда и признања у Србији и иностранству и носилац је више повеља међу којима и Повеље Задужбинарског друштва „Мишар“.
Аутор је више скулптура на Мишару /Карађорђа, попа Луке Лазаревића, Вука Караџића/, на Трбушцу код Владимираца скулптуре „Мудраца“ која представља попа Пантелију, аутор скулптура Милана Обреновића и Људовита Штура у близини Братиславе, и чувене скулптуре „Чувар Повлена“ посвећене Радовану Белом Марковићу, те низа других.
Монографијом „Слово о Милутину“ Ранковић је обиљежио 40 година стваралаштва, које су обиљежене организовањем 250 изложби у земљи и иностранству.
