Снежана Лаловић, учитељица у Основној школи ,,Петар Петровић Његош“ из Источне Илиџе, своје учитељско знање преноси већ седмој генерацији ученика, а прије одласка у заслужену пензију дружиће се са још једном генерацијом школараца. Све је почело у најранијем дјетињству, када је вољела да се игра са својим луткама којима је била учитељица.
Снежана каже да се њена улога учитељице проширила када је научила да чита и пише.
„Писала бих контролне задатке, исправљала црвеном оловком и писала оцјене. Уживала сам у тим играма и већ тада сам знала чиме ћу се бавити кад одрастем. Када бих се поново родила, изабрала бих исти овај позив јер је то нешто што ја волим, то сам ја“, каже Снежана.
Учитељица Снежана прича да је у вријеме када је почела да се бави овим позивим, све било другачије него што је данас.
„Дјеца су била много самосталнија, одговорнија и са много више поштовања су се односили према учитељима. Прије 30 година и настава је била захтјевнија, а одличних ученика није било ни приближно толико колико их има данас“, објашњава Снежана.
РОДИТЕЉИ ПОНЕКАД ОПТЕРЕЋУЈУ ДЈЕЦУ ПРЕВЕЛИКИМ ОЧЕКИВАЊИМА
Снежана сматра да родитељи у данашње вријеме многе проблеме рјешавају умјесто своје дјеце, али имају и већа очекивања, због чега се дјеца спорије осамостаљују и теже се носе са изазовима.
„Данашња дјеца добију стрес ако су добили оцјену врлодобар, јер родитељи од њих траже да имају све петице, независно од тога да ли су ту оцјену заслужили. Даје им се лажна слика живота, таква слика гдје је све дивно и красно, гдје се живи у изобиљу и гдје не смије ништа недостајати. Родитељима често кажем да није крај свијета ако дијете добије мању оцјену, те да мора схватити да се треба више потрудити, ако жели бољу оцјену и бољи резултат. Тек тада ће дијете бити истински срећно, јер је добило оцјену коју је само заслужило“, наводи учитељица.
Додаје да би родитељи требало да на одговарајући начин буду укључени у наставни процес и да сарађују са учитељем.
„Ако је добра сарадња између родитеља и учитеља, сваки проблем је рјешив“, поручује Снежана.
И начин рада у школи се много промијенио током година. Уведене су новине, које су биле неопходне, јер, како каже ова учитељица, ни овај посао, као ни остали, не може се радити онако како се радио прије 30 година. Иако има још пет година до пензије, и данас учи и прати све иновације.
„Усавршавам се путем интернета, на онлајн вебинарима, семинарима, предавањима. Нема стагнације ни у једном послу већ само треба ићи даље и учити, током цијелог радног вијека“, истакла је Снежана.
СВАКОМ УЧЕНИКУ ТРЕБА ПРИЋИ НА ОДГОВАРАЈУЋИ НАЧИН
Са многим бившим ученицима Снежана је и данас у контакту, а каже да је срећна и богата учитељица која је веома поносна на своје ученике.
„Многе бивше ученике често срећем и поносно могу рећи да нико од њих није кренуо лошим путем. То су данас професори, доктори, учитељи, фризери, инжењери, техничари, приватни предузетници, и да не набрајам даље. Углавном , израсли су у нормалне и честите људе који требају нашој заједници“, поносно наглашава учитељица.
Учитељица Снежана казује да највећи изазов у учитељском послу представља проналажење исправног начина на који се може прићи сваком ученику, јер сви су они, као и одрасли људи, различите личности.
„Мали су, траже пажњу, сви имају нешто да кажу, имају своје проблеме, треба им изаћи у сусрет, поразговарати са сваким понаособ. Учитељ треба да препозна ако дијете има неки проблем и одмах реаговати, помоћи му“, каже Снежана и додаје да је најважније изградити однос заснован на повјерењу.
ТЕХНОЛОГИЈА ПОЖЕЉНА КАДА СЕ КОРИСТИ УМЈЕРЕНО
Када би се данашња технологија користила у нормалном, прихватљивом, оквиру, било би добро, наводи учитељица Снежана, која сматра да дјеца често прекомјерно користе мобилне телефоне, што понекад лоше утиче на њихово васпитање, а то се у будућности може негативно одразити и на њихов живот.
„Свједоци смо како модерна технологија лоше утиче на одрасле људе, како се све мање друже, разговарају, све то доводи до отуђења међу људима. Зато смо ми одрасли одговорни за ову нашу дјецу. Морамо што више са дјецом разговарати, дружити се, препознати њихове проблеме и помоћи им да на правилан начин изграде темељ за будући живот“, казала је Снежана и додала да нека техничка и технолошка помагала, као што су пројектор и телевизор, које имају у учионици, могу да олакшају наставни процес и учине га интересантнијим ученицима, помогну им да боље схвате наставне садржаје.
Учитељица Снежана констатује да су дјеца и млади све мање заинтересовани за читање књига, понајвише због модерне технологије којом су сви окупирани, и одрасли и дјеца.
„Интернет нуди обрађену лектиру, анализу, и многи прибјегавају томе, а да нису ни прочитали књигу. Одрасли својим примјером треба да развију љубав дјетета према књизи тако што ће дијете видјети како родитељ чита књигу, а не како непрестано гледа у мобилни телефон“, наводи Снежана.
ДЈЕЦУ УЧИТИ ДА РАЗВИЈАЈУ ЕМПАТИЈУ И ШТО ВИШЕ РАЗГОВАРАТИ СА ЊИМА
Већ у узрасту од седам, осам, година могу се препознати таленти и афинитети код дјеце што се испољава у њиховом интересовању и самосталности у раду. Веома је важна одговорност родитеља, јер је њихова улога кључна и свакодневна.
„Дјеца која су претјерано гледала телевизију, играла видео игрице, која су имала недостатак графомоторичких активности, физичку неактивност, то је оштетило и смањило развој њихових биолошких потенцијала. Зато је важан тај период за развој различитих афинитета код дјетета који представља основу од које ће зависити будући развој интелектуалних способности сваког дјетета. За овај узраст је јако битно да су у предшколском периоду у свакодневни рад унесени елементи који доказано стимулишу ментални развој дјеце, али и специфичне вјежбе које развијају координацију покрета и моторику и на тај начин спречавају поремећај концентрације и пажње у каснијем периоду живота“, истиче Лаловић.
Она наводи да у свакој наредној генерацији има све више дјеце са поремећајем пажње, концентрације, дјеце која не изговарају све гласове и слабо причају, што значи да, као каже, није грешка у дјеци, већ у одраслима који би требало да са дјецом од њиховог најранијег узраста што више разговарају.
„На првом мјесту ми је, као учитељу, да дјецу научим неким другим важним животним лекцијама које нису дио обавезног наставног програма. Учим их прије свега да функционишемо као цјелина, да водимо рачуна једни о другима, стално радим на том развоју емпатије која је све мање присутна код одраслих што, нажалост, дјеца виде и онда опонашају одрасле. То је још један изазов са којима се учитељи сусрећу, јер дјеца опонашају одрасле, гледају их и мисле да је такво понашање нормално“, закуључује учитељица Снежана Лаловић.
