Прича о оснивању Фондације „Заборављени коријени“ креће из порива младог Драгана Радовића, да о нашој болној историји и страдању српског народа проговори смјелије и гласније од осталих. У суботњем програму Радија Источно Сарајево Драган је говорио о почетцима, како је све кренуло, идејама и уопште о жељи да се говори о страдању властитог народа.
„Наш српски народ склон је лијености и понављању познатих прича, уз изговоре да стално неко или нешто прави препреку у ширењу истине о српским страдањима. Заправо, та препрека је у немару за сопственом историјом. Тако сам одлучио да самостално предузмем кораке и у посљедњи час забиљежим приче преживјелих свједока, прикупим архивску грађу, тешком муком пронађем стратишта српског народа за која више нико и не зна гдје се налазе. Резултати вишегодишњег рада сада се представљају кроз документарне филмове, зборнике докумената и друге публикације. Управо сви ти пројекти ће најбоље објаснити суштину назива „Заборављени коријени“,“ рекао је Радовић за Радиo Источно Сарајево.
Главне области у истраживању српског страдања су бихаћки и романијски крај. Досадашњи пројекти само су почетак рада и у наредним годинама планирано је објављивање нових документарних филмова, зборника докумената, израда карте стратишта, допуњавање пописа имена жртава итд.
Постоје три важна подпројекта „Заборављених коријена“, – Зборник докумената, књига и документарни филм. Све три теме говоре о српским жртвама страдалим у Другом свјетском рату на подручју Бихаћа, Цазина, Велике Кладуше, Босанске Крупе, Босанског Петровца и пограничних дијелова Лике и Кордуна. Нажалост, свједоци смо да брзо заборављамо шта је било јуче, а не мало даљу прошлост.
Највећи број докумената пронашао је у државним архивима Босне и Херцеговине и Србије, али многа важна документа и фотографије из приватних колекција уступили су ми потомци жртава. Свједоке је Драган проналазио тако што се распитије и замоли људе да му јаве информације ако познају некога. Код свих свједока ишао је сâм, а тако и снимао видео интервјуе са њима, каже Радовић и додаје да је тако настао и документарни филм „Гаравице“.
„Документарни филм „Гаравице“ је припреман скоро три године. У њему говори 15 од интервјуисаних 27 свједока и приказује се око 50 докумената. С обзиром да је прикупљено мноштво вриједних докумената, тако је и настала идеја да се припреми Зборник на више од 2000 страна, а он ће садржати судске пресуде, записнике, извјештаје, прогласе, фотографије итд. До сада су одржане три пројекције – премијерно у Бањалуци у организацији Епархије бихаћко-петровачке, затим у Приједору и Новом Граду. Највећи утисак оставља реакција гледалаца након завршетка филма. Иако се и одјавна шпица завршава, сви и даље сједе и ћуте. Филм су погледали епископи, свештеници, историчари, потомци жртава, филмски радници итд, и сви су заиста пренијели позитивне утиске, без обзира што је сама тема трагична,“ истиче Радовић.
Велики је број људе који су дали допринос раду Фондације и уопште развоју саме идеје, а од првог дана, истиче Драган Радовић, са њим раде лектор и наратор Анђела Вуковић и дизајнер Срђан Салат.
„Анђелин глас најчешће слушате у емисијама о манастирима и храмовима, а Срђан је нацртао препознатљиви логотип Фондације и корице романа. У току истраживања много помажу и други људи – на простору романијског краја парох старобродски и андрићградски протојереј-ставрофор Драган Вукотић, на простору Бугојна, парох бугојански протојереј-ставрофор Славиша Ђурић, затим парох бихаћки презвитер Славиша Милиновић, али и потомци жртава Илија Шикман, Мирјана Миловановић, Владимир Бурсаћ, Милан Крајиновић, Сара Петковић…“, додао је Радовић.
За крај гостовања у радијском програму Радија Источно Сарајево Радовић је најавио наредне године објављивање Зборника докумената у више томова о страдањима Срба током Другог свјетског рата на ширем простору од самог романијског краја – Соколац, Хан Пијесак, Олово, Кладањ, Власеница, Пале, Рогатица, Вишеград, са акцентом на Стари Брод. Обухватаће све године рата и велика страдања по селима, конкретно за Соколац – Брејаковићи, Газиводе, Подроманија, Бјелосављевићи, Балтићи итд. Како је истакао Већи дио посла и на овом пројекту је, након три године рада завршен. Ту ће се наћи судске пресуде, свједочења записана 1946. и 1947. године, извјештаји, прогласи и други документи из Архива Босне и Херцеговине у Сарајеву, Војног Архива у Београду, Архива Југославије у Београду и других.
