Поводом одлуке крњег Уставног суда БиХ који је оцијенио да „није у складу са Уставом БиХ“ уговор о консултантским услугама са компанијом „Дикенс енд Медисон Канада“, као и буџетско финансирање лобистичких активности у име и за рачун Републике Српске путем лобистичких агенција, Каран је рекао за Срну да је ова одлука наставак неправа који су деценијама проводили високи представници доносећи одлуке, без икаквог упоришта у Уставу.
Он је нагласио да крњи Уставни суд производи нову уставну стварност, с циљем тихе, али суштински класичне унитаризације БиХ.
– Дејтонски устав је јасан: Републици Српској гарантује пуни унутрашњи суверенитет над сопственом територијом, надлежностима, ресурсима и буџетским одлукама, као и право да дјелује на међународном плану, да штити и промовише своје интересе и остварује спољне контакте, унутар уставом предвиђених оквира.
Одлука којом се Српској оспорава право да финансира сопствене активности је отворени удар на њен легитимни оквир дјеловања и покушај њене финансијске и политичке изолације. Овдје се не ради о детаљима. Ради се о принципу – нагласио је Каран.
Крњи Уставни суд БиХ, констатовао је, одавно је престао бити заштитник Устава, постао је генератор уставне кризе – умјесто да брани поредак онакав какав је потписан у Дејтону, он га, одлуку по одлуку, кроји по мјери сарајевског унитаризма.
– Па ипак, годинама уназад свједочимо замјени теза: Уставни суд БиХ покушава представити Републику Српску као рушитеља уставног поретка, док у стварности управо он, поткопавајући суверенитет Српске, директно урушава уставно уређење записано у Анексу четири. БиХ није, и никада неће бити, ни унитарна ни једнонационална држава, она је мултиетничка, федерална, сложена заједница – истакао је Каран.
Нагласио је да не треба занемарити ни питање такозване државне имовине, кроз наставак исте матрице: прогласити ресурсе, земљиште и концесионе потенцијале „државним“, а затим ентитетима одузети основно уставно право да управљају сопственим развојем.
– БиХ нема своју изворну имовину. Имовина припада ентитетима, у омјеру 49:51, а инсистирање да Сарајево управља територијом било ког ентитета је инжењеринг чији је крајњи циљ потпуно расвлашћивање ентитета.
Република Српска на ове уставно-правне апсурде, да се Дејтон формално помиње, а његова суштина празни, неће пристати. Одбрана унутрашњег суверенитета и право на финансирање сопствених активности нису ствар политичке воље, него уставна обавеза и услов опстанка, како Републике Српске, тако и саме дејтонске БиХ – закључио је Каран.
