Подручну школу у Кмећанима, на више од 40 километара од центра града, похађа само један ученик и то првачић Радован Лужија, који иде стопама Петра Кочића, будући да је славни писац надомак манастира Гомионица научио да чита и пише.
Више од једног вијека зубу времена пркоси ова школа, а рађена је плански како би олакшала свакодневицу учитељима и ђацима.
Прво што се може уочити јесу веома високи прозори који су тако прављени, јер тада није било струје, а требало је да што више свјетлости допре до учионице. Чим дођу хладни дани ватра запуцкета из пећи, која и сада загријава учионицу.
Међутим, док се многе школе гасе, захваљујући млађаном Лужији, граја, у овом случају једног ђака, доказ је да је село живо, а са друге стране је и олакшање родитељима, јер не морају Радована возити у 12 километара удаљену школу “Младен Стојановић” у Бронзаном Мајдану.
Првачић Радован Лужија рекао је за “Глас Српске” да воли да учи, пише, али и да дијели ужину и разговара са учитељицом, за разлику од својих вршњака у другим школама, који то чине са другарима из клупе.
– Лијепо ми је у школи, сваки дан учим нешто друго, занимљиво је и није ми напорно. Мало ми недостаје друштво, али кад дођем кући дружим се са братом који сада иде школу у Бронзани Мајдан у шести разред. Сада ми је учитељица најбољи друг – рекао је Лужија.
Како каже, у учионици има и физичко, а и ту му помаже учитељица.
– Када се загријавам, трчим у учионици и онда узмемо реквизите. Омиљена ми је фудбалска лопта, а велика је учионица па имам много простора за играрије са лоптом – казао је Лужија.
Учитељица Јована Трамошљика рекла је за “Глас Српске” да је ово за њу велики изазов, али и нешто гдје је пронашла себе. За рад са једним учеником каже има и добре и лоше стране.
– Веома је необично и све до ове године било је непознато. Највећи недостатак је празна учионица, али све то надомјести првачић Радован – рекла је Трамошљика.
Како каже, једна од предности јесте то што је настава прилагођена његовим индивидуалним способностима.
– Радимо све како би Радован напредовао, пратим његова интересовања и из дана у дан видим напредак. Занимљива је та директна комуникација, учитељица – ђак, која је била присутна некада давно – рекла је Трамошљика. Није јој тешко пало ни да путује из града сваки дан у Кмећане.
– Задовољство ми је овдје радити, када видим њега како је насмијан и весео, како лијепо сарађујемо, а ту је и повратна информација. Уз то, овдје су фантастични људи, поштују ме, никада нисам зажалила што радим у једној подручној школи. Све ово доживљавам као награду од Бога – рекла је Трамошљика.
Петар Кочић
Према ријечима учитељице Јоване Трамошљика, на само 50 метара од ове школе славни писац Петар Кочић учио је прва слова.
– Када је Петрова мајка родила млађег брата Илију преминула је на порођају, а његов отац Јован, који је био по професији свештеник, дјецу је оставио на селу у Стричићима. Међутим, када је Петар навршио десет година овдје у манастиру Гомионица научио је да чита и пише, а први учитељ био му је Петар Иванчевић – рекла је Трамошљика.
