Довољно је за једну жену рећи да има црни појас, па да буде јасно која је то воља, упорност, неустрашивост и спремност да се окуша у нечему у чему би многи видјели ризик и опасност.
Необично је било, препричава Сања, кад на борилиште изађе ката тим који су чиниле три сестре – она, њена сестра близнакиња Вања и трећа Богданка. Као врхунски тим годинама су побјеђивале на свим такмичењима и иако је њих, дјеце, у породици било шесторо, биле су узданица и очева највећа нада. Тата је био задовољан што кћерке освајају бројне медаље у каратеу, али некако је највише желио да донесу дипломе са факултета.
– У вријеме мог дјетињства било је мало необично имати петоро браће и сестара. Да ли је то развило борбени дух код мене, не знам, али већ као млада поставила сам циљ да ћу надмашити своју мајку у броју дјеце. Родићу седморо, рекла сам, а тата ми је говорио „Заврши ти, кћери, прво факултет, па онда рађај колико хоћеш” – испричала је она.
Сања је уписала факултет, а дипломирала тек 20 година касније. Звучало би ово као неуспјех да у међувремену није родила осморо дјеце и неочекивано окренула редослијед.
Сад када има диплому факултета, осморо дјеце, мужа који подржава све њене планове, струк дјевојке, углед у друштву и само 44 године, онда видимо да је заправо њен поредак ствари био најбољи.
А дјеца су сва за понос. Ирина (22) и Христина (21) завршавају Музичку академију у Београду, син Владимир (19) је студент, Николај (17) је ученик Богословије, а Дамјан (14), Максим (12), Василије (9) и Павле (4) тек ће бирати своја занимања.
Срушила је све стереотипе
– За многе је необично да чују реченицу: „Тренутно их је само четворо код куће”. Често ме људи питају да ли сам опет у другом стању, па се шале са мном да је трудноћа моје право стање, а ја се смијем јер сам свјесна храбрости с којом сам искорачила у мајчинство. Срушила сам и стереотип о томе да вишеструке трудноће нарушавају изглед жениног тијела – прича Сања с осмијехом.
Одавно су већ уигран тим и све дјелује лако, али није одувијек тако било. Сања и Зоран су се упознали случајно, као што се сви млади заправо упознају, на сједељци с друштвом. Није овај сусрет доживјела озбиљно када је рекао да похађа Богословију у Книну. Имала је само 16 година и обећавајућу каријеру каратеа пред собом.
– Знала сам да свештенички позив захтијева огромну дисциплину и одрицање, а знала сам и да је одрастао у дому за дјецу без родитељског старања, заједно са сестром и братом, и да има потпуно неизвјесну будућност, али ипак је био свјестан да је права жена вриједнија од бисерја – сјећа се Сања њиховог почетка.
Она је, с друге стране, била кћерка имућних родитеља, дјевојка великог потенцијала, с планом да иде у Београд на студије и настави да напредује у каратеу, заједно са сестрама. И поред инсистирања родитеља да настави школовање, наредно љето, кад је Зоран опет дошао на распуст, било је пресудно.
– До краја његовог школовања сваки дан сам му писала писмо и чекала.
Зоран се, као млади богослов, оженио и постао свештеник, а Сања напустила све и отишла с њим у мало разрушено село покрај Дервенте, гдје је потребно покренути повратак расељених.
Током разговора Сања и Зоран ниједном ријечју не говоре да им је било тешко. Ту су добили троје дјеце, живећи с времешним повратницима, у лошим животним условима. Ал’ ко воли, тај и Бога моли, па се они овог времена сјећају као срећног и непоновљивог. Убрзо су добили премјештај у Бијељину, гдје живе и данас, он као старјешина Саборне цркве, а она као студент на мастеру из педагогије, на Педагошком факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Причају како дневно припремају 30 оброка, само за њих. Кажу да је пријатељима забавно да виде њихов шпајз који изгледа као омања продавница, пише Жена Блиц.
– Тек да нас видите у набавци, све купујемо на пакете, а сад, у септембру, пакет од стотину школских свесака – смију се углас.
Породица као спортски клуб
Викендима и током распуста Петровићи су заједно. Свјесни су да је њихова самсоновска, гигантска снага у јаким породичним везама. Састајући се и боравећи скупа, изнова се напајају с тог непресушног извора љубави који само здрава заједница даје. Да све буде невјероватније, Зоран има рођеног брата који такође има двије кћерке и шест синова, но то је за неку другу причу.
Велика породица је, каже за крај Сања, као спортски клуб, као репрезентација. А сваки клуб, да би био успјешан, мора имати и тренера и капитена. Тајна њиховог успјеха је смјењивање на те двије позиције. И љубав која им увијек освјетљава пут.
